Te godine, neočekivano, kasna jesen je u meni izazvala nostalgiju za nekim drugim vremenom, kada nisam toliko patila za dalekim, nepoznatim predelima. Kako su dani odmicali, to osećanje postajalo je sve neizdržljivije. Tek nadolazeće ledeno vreme, nateralo me je da pobegnem iz svog rodnog, sumornog, pocrnelog grada, natopljeno otrovnim isparenjima iz fabrika i zlobom ljudi.
Posle kraćeg nećkanja obrela sam se u pitoresknoj Vrnjačkoj Banji, utočištu koje mi je u tom trenutku najviše bilo potrebno. Nameravala sam u njoj što duže da ostanem i zato sam uzela privatan smeštaj. Od mnoštva primamljivih ponuda izabrala sam stančić sa zasebnim ulazom, na samom Snežniku. Tu, u komšiluku, upoznala sam Milana, konobara u „Zvezdi“, mog najboljeg turističkog vodiča, kako sam često u šali znala da kažem. Sa njima sam, u pravom smislu, upoznala Banju i okolinu. Nisam ni slutila da će druženje nas dvoje prerasti u sasvim novi, za mene nepoznat oblik ljudske bliskosti. Vreme upoznavanja ostalo je iza nas. Postali smo osobe definisanih i veoma sličnih pogleda na život i ljude. Te, naše kasne jeseni, lišće je na drveću ostalo dugo zeleno. Mraz ga je zadržao u nepromenjenom obliku, a vetar obesno razbacivao po ulicama. Banjske ulice i staze po stoletnom parku bile su posute tim nestvarnim zelenilom. Prvi mrazevi štipkali su nam lice i ruke. Utrčavali bi smo u kafiće i ispijali vruć čaj sa rumom, koji nas je grejao do sledećeg svratišta.
Kakvo je to bilo osećanje! Polupusta Banja pripadala je nama, postala deo nas. Bili smo jedna celina, Milan, Banja i ja. Vrnjačka Banja je prijatelj i utočište. Voleli smo je, jer naša ljubav je rođena i rasla u njoj.
Svesni lepote trenutka, njegove nepovratnosti i neumitne prolaznosti, svakom porom upijali smo to zajedničko vreme, da nam što duže traje. Jer, dani su leteli, približavao se čas rastanka.
Ljubili smo se u šumarku iznad Borjaka. Te seanse bi se obično završavale uz kreščedno uzvika, more osećanja odvlačilo nas u carstvo slasti. Posle svega, uz obaveznu cigaretu, ležali smo i slušali borove kako šume o ljubavi, tužno, i strasno. Posmatrali smo sunce kako zalazi i kako se rađaju zvezde, jedna za drugom.
– Nemoj da ideš… ostani! – rekao je kada je naslutio moj odlazak. – Naći ći ti posao u osnovnoj školi. Otkrivaćeš deci tajne slikarstva… hoćeš li?
Ispitivala sam samu sebe po ko zna koji put. Vaga razuma i osećanja ličila je na pravu klackalicu. Mir prividno srećnog doma pozivao me je da ostanem.
– Ako nećeš da živimo ovde, u Banji, možemo otići kud god poželiš. Na ovom svetu naći će se mesta i za nas dvoje.
– Ne, Milane, – znala sam da kažem. – Ovo mesto je deo naše ljubavi i ne bih mogla da zamislim nas dvoje negde drugde.
Onda smo opet lutali Banjom do kasnih sati. Hodali smo pustim osvetljenim ulicama u samom centru. Hladna neonska svetla izloga i mesečine uvlačola su nam se u kosti. Negde pred ponoć poslednji restorani i kafići zatvarali su se, a bezimeni ljudi prolazili su pored nas. Živeli smo u naizmeničnom smenjivanju pijanstva od ljubavi i depresije zbog mogućeg rastanka.
– Stvoriću ti dom kakav želiš. Zamisli… žena pred kućom, a oko nje puno dece. U daljini sunce se spušta, a planinski potok neumorno huči.
Ostaću, htela sam da kažem, ali odmah me je preseklo osećanje neizvesnosti. A šta ako on nekuda ode i ja ostanem sama, bez prijatelja, drugarica, bez određenog kruga ljudi kojima sam pripadala i koji su me već željno očekivali da se vratim sa putovanja.
I šta još treba da se dogodi, zapitala sam se, pa da ostanem?
Neočekivano, bez pozdrava i bez nepotrebnih suza, otputovala sam sutradan, u praskozorje. Na Goču je počeo da pada gusti sneg. Kasnu jesen koja je prošla kroz moj život smenila je rana, oštra, duga zima.
Autor:
Branko Nikolić
