Kako prići devojci koja ti se sviđa i uspostaviti kontakt sa njom? To je bio moj lični problem i moja životna mora. Imao sam osamnaest godina i brinuo tinejdžerske brige.
– Kafu bez šećera i koka-kolu, – naručio sam od kelnera, pošto sam se udobno smestio u pletenu fotelju kafanske terase na autobuskoj stanici u Vrnjačkoj Banji. Odlučio sam da se okrepim, jer sam upravo uspeo da se iskobeljam iz gužve u autobusu i konačno udahnem svež vazduh.
Još jedan dan se završio, a usud koji sam već drugu godinu podnosio i koji je imao lik srednje mašinsko-tehniške škole u Kraljevu, još uvek me muči. U ovom trenutku kući mi se nije išlo. Tamo su me čekala uvek ista lica i jedno te isto pitanje, kada bih se vratio iz škole: „Jesi li opet dobio neku jedinicu ili ukor?“ Kao da sam ja jedino u školi zadužen za kečeve. Nije da nisam, ali ima i drugih kolekcionara te ocene. U osatlom, ovde, na stanici, uvek se nešto događa a za nas mlade najvažnije je da se u životu uvek nešto događa, pa makar to bilo i na sopstvenu štetu.
Dok sam otpijao gutljaj koka-kole i pripaljivao cigaretu, pomislio sam kako bi korisno bilo da malo poradim i na sopstvenom ljubavnom planu. Ali šta vredi, kad me trema sprečava svaki put da priđem nekoj devojci. „Šta ti vredi, kad si k’o zavezana vreća!“, rekla mi je onomad školska drugarica.
Upravo tada, na peron preko puta mog stola, dogegao se dupli autobus, koji je, koliko sam mogao da pročitam na tablici, trebalo da krene put Trstenika. Iako je još bilo rano, primetio sam da je prvi putnik već ušao u autobus. Na sedištu iza vozača sela je devojka. I to kakva! Čoveče, zar je moguće da još uvek hodaju ovakve lepotice, zavapio sam u sebi gotovo mučenički. Duga riđa kosa, plave ili zelene oči, čiju boju zbog sumraka i udaljenosti nisam mogao tačno da utvrdim, nežne crte lica, sa izrazitim jagodicama, jednom rečju – prava boginja.
Crvenokose su moja slabost, odmah sam zadovoljno konstatovao, netremice piljući u nju. Primetila je da je gledam i nakratko je skrenula pogled u stranu. Međutim, kroz nekoliko trenutaka opet je pogledala u mom pravcu. Čak mi se i nasmešila. Možda sam se prevario? Ne, stvarno mi se smeši, kao da želi da me ohrabri.
Uzvrpoljio sam se na stolici i pripalio novu cigaretu, pošto mi se predhodna ugasila, nedopušena u pepeljari. Najverovatnije da bih imao izgleda za uspeh, procenjivao sam svije šanse u eventualnoj avanturi, Ali, šta ako me odbije i ako je to samo moja uobrazilja da sam joj interesantan, javilo se moje drugo ja. Zar baš sad moraš da se javljaš i da u svakoj čorbi budeš mirođija, ljutnuo sam se na njega.
Stvarno pilji, prosto se pogledom vezala za mene, hrabrio sam samog sebe. Gledam je i na brzinu smišljam šta da joj kažem, kako da počnem. Možda je udata, možda joj se muž, do polaska autobusa, vrzma tu negde u blizini, sevnulo mi je kroz glavu i načisto me je ohladilo. Možda bi, ipak, vredelo reskirati, razmišljam i posmatram je kao što je lisica u basni sa čežnjom posmatrala previsoko i nedostupno grožđe. I ona je vidim postala nestrpljiva. Uzdahnula je i rezgnirano slegnula ramenima, nedvosmisleno mi poručujući: Hajde, uradi već jednom nešto! Muškarac si! Vrpoljenje na sadištu joj je postalo očigledno i napadno. Hej, samo još fali da mi došeta do stola, prodrmala me je još jedna od mojih biser misli. U zemlju bih propao od sramote.
Kako da jo se približim, šta da joj kažem? U glavi mi se mutilo od mnoštva konbinacija. Zar je moguće da će i ovaj put na kraju da ostane onaj opori ukus u ustima i neizbežno: „Trebalo je da…“
Autobus se već prilično napunio putnicima. Bez obzira na to odlučio sam: Brojaću do tri, a onda ću da ustanem i krenem prema njoj.
– Jedan… Dva…
Odjednom, sa zaprepašćenjem primećujem da je autobus već počeo da se izvlači sa perona. Pre nego što je zaokrenuo iza zgrade stanice, spazio sam devojčin prezrivi pogled, koji mi je rečito sasuo u lice: Kukavice!
Eto, opet se sve završilo onako kako nisam želeo. Na hrabrima svet ostaje! Psiholozi kažu da svaki muškarac, bez obzira koliko se plaši žena, ipak jednom u životu postaje hrabar. Verovatno ću i ja jednom biti hrabar, kada sudbina bude milostiva prema meni i tako odluči.
Autor
Branko Nikolić
