Učenica sam birotehničke škole i spremam se da jednog dana postanem službenica u nekoj državnoj firmi. Uče me veštini kako da preživim od prvog do prvog, za šaku mesečne milostinje.
Raspust se završio, i počelo je, opet, ono neizbežno, svekodnevno drhtanje, najpre u gradskom prevozu, zatim i u školi. Zbog toga, nas tri gerle iz razreda odlučile smo da više ne nosimo ispeglanu odeću. Dovoljno je da uđemo u gradski autobus i, posle dve-tri stanice, garantovano, izaćićemo ispeglane spreda i pozadi.
Brate, ovi naši profani načisto su otkačili. Juče sam imala pismeni iz srpskog, tema je bila, prema očekivanju: „Kako sam proveo raspust“. Premda raspust nisam provela lepo, napisala sam pismeni bogovski, onako, iz dubine duše. Opisala sam sve što sam doživela na raspustu, bez dlake na jeziku. Dobila sam keca velikog kao kuća! Još mi je profanka rekla da dovedem kevu ili ćaleta da porazgovara sa njima. Nije nego! Uostalom, evo, pročitajte i prosudite…
„Kao i svi mladi, pošto je to sada u trendu, odlučila sam se da za raspust odem iz ovog dosadnog velegrada. Postojale su razne varijante, počev od Crnogorskog primorja, deset dana u Grčkoj ili Turskoj, do sedam nezaboravnih dana na Sejšelima. S obzirom na ćaletov hronični minus na tekućem računu, sve ovo što sam planirala bilo bi izvodljivo pod uslovom da sam glavnom premijom ojadila srpsku lutriju ili da sam opljačkala neku kladionicu ili menjačnicu. A pošto mi ništa od toga verovatno ne bi pošlo za rukom, jedino su mi još preostali deda i baba u Vrnjačkoj Banji.
Još u autobusu, dok sam išla tamo, upoznala sam jednog tipusa tako lepog-srce da ti stane! Prvih petnaest minuta bio je pažljiv i fin. A onda-baraba! Pošto smo sedeli pozadi, daleko od očiju drugih putnika, autobus je bio takoreći prazan, on će meni: – Sestro, da te pomilkim malo? Te ćubne me jednom. Posle pola sata on će ponovo: „Da te pomilkim još malo“? Ćubne me drugi put. Ni sama ne znam kako sam stigla do Banje, ali sam zato bila bogatija za jedno životno iskustvo. Sutradan, da se ne bih dosađivala sa babom i dedom, rešila sam da se umuvam u neko društvance mojih vršnjaka u Banji. Ali, avaj! Baš u tom trenutku nad Banjom su zaplovili crni oblaci i nebo se otvorilo. Kiša je počela da lije kao iz kabla. Dok su krupne kišne kapi sustizale jedna drugu, mene je saletao neki kršan frajer sa orlovskim nosem i onim obaveznim „Đe si“. Najverovatnije Crnogorac, koji se velikodušno ponudio da me zaštiti pocepanim kišobranom. Kada je nevreme prošlo, njegovoj velikodušnosti kao da nije bilo kraja. Ponudio mi je da prošetamo po banjskom parku. Šetamo mi tako parkom čak do Šnežnika, a on priča li priča, čas o Cetinju, čas o Njegošu. Nikako da finišira. Sve je bilo OK dok nisam počela ja da vezem. Tada mu je verovatno proradio onaj njegov muški instikt i počeo je da prevrće očima. A onda… smak sveta! Zgrabio me je onim svojim ručerdama, kao da sam grudva snega i na jednoj od banjskih klupa stao da gnječi i mesi. Branila sam se i otimala, al’, ‘oćeš vraga! Moje životno iskustvo ponovo se uvećalo. Nakon desetak dana gluvarenja po dosadnoj Banji, rešila sam da se vratim kući. U povratku-ista priča! Samo što sam sišla sa autobusa, natrčao je na mene moj bivši. Brkovi su mu se nakostrešili, nos zacrveneo, a oči je doslovce ukrstio. Kao da je bio u nekoj nedefinisanoj frci. Nismo čestito ni razmenili par reči, kada me je neočekivano oborio s nogu svojim predlogom: – Srculence, da drmnemo po jedno pićence, a? – Pa mogli bi.
I tako odosmo u obližnji kafić i smestismo se u zaseban separe. Drmnusmo jedno, drmnusmo i drugo. Drmnu, bogami, i piće nas. A moj bivši kao da je dobio krila. Pomislio, jadnik, da sam ja klonirana Karleuša, pa je navalio kao udarnik. Opet sam se morala braniti i otimati. Uzalud! U to trenutku pomislila sam kako bi bilo divno da mi se kojim slučajem i novčano stanje uvećava ovom brzinom, kao što se uvećava moje životno iskustvo. Gde bi mi kraj bio!
Na kraju, posle svega što mi se izdogađalo na raspustu, definitivno sam odlučila da sa muškarcima više neću zajednički ispunjavati čak ni loto. Eto, tako sam provela raspust.“
Recite mi, zar sam za ovo zaista zaslužila jedinicu?
Autor
Branko Nikolić
