Nije mi jasni kako i zbog čega ali mi muškarci ponekad možemo da budemo prave pravcate naivčine, bar kad su u pitanju žene. Hm, ovaj put to sam ispao ja, najviše zahvaljujući hiru moćne sudbine koja se okrutno poigrala mojim osećanjima.
Posle svega, eto, ne opijam se više i ne tražim je u svakoj ženi sa kojom sam jer lepša je od svih. Ponekad mi se javi u snovima, a kada se brobudim, pomislim kako je bila odvratna i koliko je, bez obzira na to, još uvek želim…
Letos kao novopečeni srednjoškolac, u potrazi za toliko potrebnim džeparcem, uspeo sam da ugovorim posao. Za jednog privatnika prodajem bižuteriju i razne đinđuve. Stojeći na glavnom šetalištu u centru Vrnjačke Banje, dosađivao sam se da neka od potencijalnih ženskih mušterija odreši kesu.
Odjednom poput bića sa druge planete naišla je ona. Bila je drugačija od ostalih, imala je tesne helanke, tako da je i najmanji pokret isticao raskošne obline. Sve bi se verovatno završilo mojim užagrenim pogledom i bespomoćnim uzdahom da nije bila drčno raspoložena kao i ja.
-Koliko koštaju ove minđuše?-pokazale je na one najatraktivnije i najskuplje.
-Jedan poljubac, -odgovorio sam čudeći se samom sebi odkud mi ta hrabrost.
-Imaćeš ga, ako znaš kako se to radi, -prihvatila je izazov, drsko me gledajući pravo u oči.
Zar je da ne znam?! Zavodnik na glasu, kome su mnogi frajeri zavideli na ribama! Sve mi se zavrtelo u glavi.
Jasmina je bila zaista nešto posebno. Uz zvuke Ravelovog „bolera“ vodili smo ljubav onako, kako smo znali i umeli. Ja -trapavo i nespretno, a ona -znalački, iskusnije, jer je bila nekoliko godina starija od mene. Posle prvog zanosa, koji se neslavno za vršio zbog mog prevelikog uzbuđenja i mladosti, u novom pokušaju, dok se nalazila na meni vrteći strasno kukovima sve brže i brže, pokazala mi je sve draži telesne ljubavi. U trenutku kad je osetila vrhunac sladostrašća, sva se zgrčila, jauknula i otvorila. Utrnula je na meni nepokretna. Bila je prava vatra koje oboje greje i dovodi u neopisivo stanje.
Sve manje sam vremena provodio prodavajući đinđuve. Postao sam dasa broj jedan. Bio sam glavni u društvu, jer sam za devojku imao rasnu lepoticu. Drugim frajerima iz Banje pravio sam zazubice. Svako veče u Vrnjačkoj Banji izlazili smo u lokale i na mesta gde su se okupljali mladi.
Jednom prilikom, video sam je sa proćelavim tipom koji je imao kola i ogromne brkove. Na rastanku mi je rekla da on to „bolje radi od mene i da su pred venčanjem“. Pre nego što je ustala i napustila Vrnjačku „Švajcariju„, tresnula je na sto one iste minđuše, koje sam joj poklonio na prvom viđenju. Kao ni mnogi mladići širom sveta, koji su upravo u tom trenutku dobijali „korpu“, ni ja svoju nisam previše uzimao k srcu, niti sam dramatizovao stvari.
Posle godinu dana, šetajući vrnjačkom Promenadom slučajno sam ih video. Jasmina više nije nosila helanke. Dosta se udebljala. Na sebi je imala jednostavnu suknju i kišni mantil, a ispred sebe gurala dečja kolica.
Često sam posle pokušavao da shvatim da li sam ja samo jedan od onih brojnih koji su ostavljani zbog novca, razlike u godinama, dosade ili nečeg četvrtog. To međutim nikad nisam uspeo da shvatim i saznam…
I dalje se dosađujem prodajući bižuteriju i ženske đinđuve i čekajući da neka mušterija odreši kesu, ili opet naiđe neko sličan Jasmini.
Autor
Branko Nikolić
