– Ustaj bitango! – podviknula je oštrim glasom. – Vreme je da pokupiš prnje i da se čistiš!
Gledao sam je glupo, cereći se. Stajala je iznad mog kreveta, ledena i nemilosrdna, podbočivši se rukama u obliku ćiriličnog slova F.
– Kada se vratim, neću više da te zateknem ovde! Jesi li razumeo?- dovršila je izricanje presude i zalupila vrata za sobom.
Pretraživao sam boce koje su ležale na podu, ispred i ispod kreveta, ne bih li u nekoj od njih našao još koju kap za svoje suvo grlo, ali sve su bile isceđene. Dok sam se oblačio i spremao da odem, pomislio sam kako je sve drukčije izgledalo u početku. Kao na filmskoj traci, u glavi su stale da se ređaju slike onog što smo zajednički proživeli…
…Još kao tinejdžer upoznavao sam životne staze i bogaze u skučenom banjskom ataru. Vrnjačka Banja jeste lepa, ali je bila i suviše mala za mladića mojih prohteva. O nepredvidivoj gorčini ljubavnih jada nisam ama baš ništa znao, mada sam ih onako, iz daljine, naslućivao. Bejah uveren da je cao svet moj, bez obzira na sitne začkoljice, i da nikakve prepreke ne mogu da me spreče da uspem. Ali, ne kažu badava naši stari: „Mlad pa zelen.“
Nedugo potom upisao sam se u kraljevačku gimnaziju, a maločas pomenuti jadi postali su sve učestaliji i sve opipljiviji. Možda bi to trajalo u nedogled, da jednog dana u moj pubertetski svet nije ukoračila krupnim koracima plavokosa, plavooka Irena. Imala je nadimak „Boginja“, jer je delovala nestvarno. Kako sam se na odmorima, između časova, držao izdvojeno i povučeno od ostalog društva, prišla mi je.
-Ti si ovde novi, zar ne? Vidim, ne možeš da se opustiš. Društvo ti se, izgleda, ne dopada… nekako si svoj… sam sebi dovoljan. To mi se baš sviđa.
Sviđala se i ona meni otprve. Oči su joj bile poput neba vedrog, a noću su svetlucale izazovno i opominjući. Ubrzo, beše avgustovsko veče, dogodilo se ono o čemu žude svi zaljubljeni. Dobro se sećam kako smo se, nakon šetnje po vrnjačkom parku, obreli u borovoj šumi iznad Snežnika. Irena se smejala glasno, kikotavo i sve češće se oslanjala grudima o moju mišicu. Htela je ljubav, hteo sam ljubav. Užarenim pogledom pozivala me je da je uzmem. Dugo smo se ljubili. Iskusnija, pokazala mi je kako se to radi, uvlačeći mi vrh jezika u usta. Tople punačke usne rascvetale su se kao najlepša mirisna ruža. Nisam se ustručavao. Iz mene je provalila nagomilana mladalačka žudnja za ženskim telom i moj prvi ljubavni broj ličio je na pravu katastrofu. Na kraju, bez obzira na moje neiskustvo i loš nastup, kada se čaša slasti prelila, u različito vreme otpevali smo završnu ariju, ja prvi, a ona kasnije. Te noći, tu, pod okriljem borova, spoznao sam koliko telo žene može da ustalasa nepoznata čula u muškarcu, da ga opije i usreći.
Gimaniziju je prvo završila ona, zatim je otišla u Beograd, na Filološki fakultet. Ja, pošto sam predhodne, ošamućen ljubavlju, predavanja slušao na pola uveta, morao sam da ponovim četvrti razred. Celu tu godinu slao sam joj u Beograd pisma puna čežnje, onakva kakva pišu samo istinski zacopani. Javljala mi se ponekad telefonom, da bi ismejala moj zastareli način gledanja na ljubav, kako je često znala da kaže, pošto je verovatno tamo doživljavala nova iskustva. Bez obzira na to, na kraju razgovora obavezno bi poručila da požurim sa školom i da dođem u Beograd, pošto je tamo sve super. U mojoj glavi, međutim, večto je bila ona naša stara poslovica: „Daleko od očiju, daleko od srca.“
Sledeće godine stigoh u Beograd i upisah se na Pravni fakultet. Najzad smo, opet, bili zajedno. Živeli smo u istoj sobi. Poverovah da sam, napokon, postao srećan. Ponajviše zbog toga, preuzeo sam na sebe sve obaveze koje nosi zajednički život. Za uzvrat, Irena me je proglasila nezamenljivom kućnom pomoćnicom. Uporedo sa mojim naimenovanjem, postala je sve zauzetija u gradu. Slobodno vreme ispunjavala je tako što je u našu sobu dovlačila društva i osobe svih mogućih boja i osobenosti.
Gosti su počeli da dolaze u svako doba dana i noći, tako da više nismo mogli da budemo sami. Pokušavao sam da je odvratim od toga, a kada me je na kraju uvredila, spakovao sam svoje stvari, rešen da je napustim. Na moju odlučnost, uložila je svoje žensko umeće i ubedila me da ostanem. Naivno sam poverovao da ćemo moći da nastavimo sa onim našim ranijim životom.
Pomenutog jutra, potpuno go, mamuran od velike količine pića, osvanuo sam na prljavom podu sobe, prepunom opušaka, ptaznih flaša i još koječega. Tada i tako se ljubavni balon Irene, takoreći diplomiranog filologa, i mene, propalog studenta Pravnog fakulteta, upravo rasprsnuo u paramparčad.
Zatvorio sam vrata sobe, bezvoljno ih povlačeći za sobom i krenuo noz stepenice. Vodile su sve niže i niže, kao da im nema kraja.
Autor
Branko Nikolić
