Nadolezeća jesen umotala je Vrnjačku Banju u svoje duge lepršave skute, dok su vazduhom treperile nijense žute boje. Okolina je sva mirisala i prosto me opčinjavala. Takoreći otvorenih usta, iako to nije uljudno, posmatrao sa kako se priroda presvlači na prelazu godišnjih doba.
Plato ispred „Švajcarije„, pod razgranatim krošnjama hrastova i breza, kao oko je bio pun. Na stolu ispred mene pušila se obavezna dupla kafa bez šećera, dok su se sunčevi zraci kupali u braonkastom francuskom konjaku, koji se prelivao u tamnocrvanu boju. Ni gutljaj izvrsnog pića nije uspeo da speregorčinu koju sam osećao pri pomisli da će za par dana ovo užuvanje u Vrnjačkoj Banji da zameni dosadna zemunska svakodnevnica.
– Gospodine!- prenu me nečili glas. – Da li je slobodno da sednem za vaš sto? Rukom pokazah da je slobodno i osmotrih pridošlicu. Bio je to dobro odeven, postariji šarmantan gospodin, prosedih brkova i kose. Nakon što je poručio svoje piće, upoznali smo se. Tako sam saznala da se zove Mladen i da je profesor na filološkom fakultetu u Novom Sadu.
– Znači kolega! – spontano sam reagovao, a onda sam se i sam predstavio. U toku razgovora, mic po mic, dotakli smo se Vrnjačke Banje. U početku smo dosta uzdržano počeli da pričamo o ljubavnim dogodovštinama.
BRANKO N.
To što ću za godinu dana napuniti pedeset i sedam i što sam već dve godine sretno razveden ima svojih prednosti ali i mana. Pošto na fakultetu nemam vaš puno zaduženja, samački život je bio nešto o čemu sam sanjario pri kraju mračnog perioda bračne zajednice. Činjenica da iz ove jazbine, kako sam nazvao svoj dvosoban stan, mogu da izađem kad god poželim, a da pritom ne moram da slušam ženina nagvaždanja ili da sa društvom provedem celu bogovetnu noć u kafani TRI LAĐARA bez bojazni da će me ujutro u povratku iza vrata u zasedi čekati oklagija, mnogo mi je značilo. Ili da uz gajbu piva odgledam američko prvenstvo u golfu, odnosno azijsko u bilijaru, bez onog prozajičnog „pijanduro!“ A da ne spomenem ona divna buđenja sa osećanjima čistote i bezgrešnosti nakon provedene noći sa nepoznatom ženskom. To su bili ideali na kojima su mi zavidele brojne oženjene kolege.
A nedostaci? Jedini za koji sam znao prozilazio je iz problema koje mi je pravila bivša žena. Znate li da bivša uvek prvo sazna broj vašeg novog mobilnog telefona? Pozove vas rano ujutru, kada vas glava još boli zbog mamurluka ili vas prekine kada vam je najslađe da bi vas pitala kako vam se zove ta nova sustanarka sa kojom ste baš tog trenutka u krevetu.
Jednog dana na vrata mog stana zakucala je devojka od svojih dvadesetak godina. Živela je sa roditeljima negde u prizemlju zgrade. Laka letnja haljinica otkrivala je sve ono što žensko telo čini izazovnim. Male šiljaste grudi, uzan struk i do neba duge noge učinile su da povremeno pogledam u njenom pravcu.
– Dobar dan, profesore! ja sam Snežana iz vašeg komšiluka.
– Izvoli, šta mogu da učinim za tebe? – iskezih se poput gladnog vuka.
– Mnogo toga profesore. Znate…uskoro imam ispit iz oblasti za koju ste vi napisali knjigu, pa mi potrebna vaša pomoć. A da ne kažem da me ta oblast, inače veoma zanima.
Ma nije moguće! Ovde mi nešto nije bilo jasno. Koga još interesuje uzgoj i tov svinja rase Jorkšir, kad u društvu na svakom koraku vlada otimačina i erozija morala. Moraću da ispitam u čemu je stvar.
– Koliko sam razumeo, trebaju ti privatni časovi?
– Baš tako. Ali znate nemam novca da platim časove, pa pošto živite sami, mogla bih kao protivuslugu da vam sređujem stan.
Pošto mi je sudopera uvek puna prljavog suđa, pomislih da je zaista sevap pomoći mladoj komšinici. Sam Bog ju je poslao da mi sredi situaciju. Tobož nevoljno rekoh: – pa dobro… hajde da vidimo da li mogu da ti pomognem.
I tako sa knjigom u ruci, Snežana je krotko ušetala najpre u moj stan, a nešto kasnije i u moj život.
Dok sam joj objašnjavao prednosti uzgoja jorkšiki posmatrala me je gotovo netrepćući, šireći neodoljivi šarm mladosti i jak miris erotike. Pri kraju predavanja prekide me komentarom: – Profesore, pa vi ste baš pametni.
Strogo sam je pogledao prelazeći preko njene oštroumne izjave.
– Draga moja, ovo je kraj časa, a nešto suđa u kuhinji prosto vapi da bude oprano. Ako uspeš s’ tim da izađeš na kraj smatraj da smo kvit. Nije joj bilo pravo. Ipak se prihvatila posla. Dok je prala suđe uključio sam televizor i počastio sebe pivom. Kada je završila gotovo poniznim glasom upitala je: – Da li mogu sad da idem? – Slušaj, ja te nisam zvao, pa ne vidim razloga da me to pitaš. Besno je zgrabila knjigu i izletela iz stana. Posle njenog odlaska mamilo me neko oskušenje. Nisam bio siguran da li je to bila čista kuhinja, čista sudopera ili njen parfem.
Posle dva dana sve se ponovilo. – Dobar dan profesore, jas Snežana iz vašeg komšiluka i sa roditeljima živim u prizemlju. Položila sam ispit pa sam došla da to zajedno proslavimo.
Kao i sve žene bila je prepredena. Znala je da put do srca razvedenog sredogodišnjaka ide preko pune flaše izvrsnog crnog vina.
– Uđi draga moja, da to proslavimo. Kako je vreme odmicalo, flaša se praznila, atmosfera postajala opštenija i razgovor o muzici i filmu zamenile su teme ljubavi i seksa. Rekla je da nema momka, odnosno da ga nema više, jer je bio jednoličan. Sa strašću u glasu dodala je da su je od uvek privlačili stariji muškarci. A onda me je konačno dotukla pitanjem – A da li vi volite mlade žene… Devojke? – Svakako! – Rekao sam i ščepao je kao što je vuk iz bajke ščepao crvenkapu. To nije bio zagrljaj, više je ličilo na rvački zahvat, da bi se ubrzo pretvorio u kosovski boj. Dvosoban stan ličio je na poprište.
Njena mladost i svežina prosto su me ošamutili. Pred zoru rekla mi je da ima utisak kao da je preživela istovremeno vepra i medveda. Nisam osećao slast pobede, delimično zbog razlike u godinama, jer borba nije bila ravnopravna, a delimečno i zbog toga što nisam bio načisto ko je bio lovac, a ko plen. Kada je otišla, popio sam dve prepečenice jednu za drugom. Bile su mi neophodne. Tek što sam raščistio sa starim demonima zajedničkog života, evo ih novi, kucaju na vrata sa namerom da se usele. Popio sam još jednu čašicu, pre nego što definitivno zaključih: matora budala se zaljubila.
Dao sam joj ključ od stana, i narednih meseci viđali smo se skoro svaki dan. U kafani me je uzalud čekalo društvo, a kod kuće me nije samo čekalo kuvano jelo, već i neko kome je stalo do mene. Lepo smo se slagali. Rekla mi je da se zaljubila.
Kao što obično biva sreća ne traje dugo. Jednog dana nije došla, mada sam je čekao. Ali čekao me sto postavljen za ručak i simbolika jednog tanjira. Vreme je prolazilo. Vratio sam se, opet, već zaboravljenim ritualima, pivu i televiziji. Nisam ni očekivao, znajući da više neće doći. Društvo iz „Tri lađara“ danima je proslavljalo moj povratak.
Međutim, prevrtljiva sudbina izgleda nije rekla zadnju reč. Poslednjeg dana nakon proslave i povratka kući, negde pred jutro, ispred lifta, sreo sam je zagrljenu sa momkom.
– Dobro jutro, -odgovorio sam na njen pozdrav i produžio dalje. Sutra dan neočekivano opet ispred lifta sreo sam je, ali ovog puta samu. – Kako fakultet? – Hvala na pitanju, baš ovih dana završavam poslednji ispit i planiram da posle toga odem sa momkom na letovanje, – glas joj je bio nekako nervozan, šupalj. Gotovo očinski podario sam joj kompliment.
– Momak ti je prva liga. – Da… da, a zer još nisi zamenio stan? Nemam pojma o kakvoj zameni pričaš – rekao sam zbunjeno. – Tako me je informisala tvoja bivša žena. Znaš, jednog dana zatekla me u stanu. Kad sam joj rekla ko sam, začudila se kako si mogao da se spetljaš sa mnom, baš kada ste se dogovorili da se vratiš deci. Stajao sam kao oduzet. Nije vredelo da joj objašnjavam da moja bivša žena voli da priča takve laži, naročito kada je ljubomorna, bez obzira što su deca već postali svoji ljudi. Odlazeći, samo se blago osmehnula i onako krotko, kao što je ušla izašla je iz mog života.
Autor
Branko Nikolić
