Rešila sam da napustim svoj rodni grad. Iako je odluka doneta na prečac, nije mi bilo žao. Sama treba da ispaštam svoje grehe zbog brzopletih i nepromišljenih odluka, a ponajviše zbog zadrtosti. Dok je autobus napuštao Vrnjačku Banju, setila sam se mamine uzrečice, kojom je znala tako često da okonča naše prepirke: Dobre devojke udaju se u svom rodnom gradu, a loše…
Suze su mi krenule. Plakala sam za Mirkom, jedinim muškarcem koji me je voleo iskrenom ljubavlju i koji je sebe u toj ljubavi nesebično davao. Znala sam da upravo sada ispaštam njegove suze na rastanku i da se ovo vreme nikada neće vratiti. U levoj podkomori moga srca još uvek je sedeo Mirko, dok se iz desne cinično cerio Stanko, okrutan i zao. Vid mi se zamaglio. Sklopila sam oči i prisetila se svega što mi se izdogađalo i zbog čega sam odlučila da odem…
Davne sedamdesetpete sve školske udžbenike koje niste uspeli da kupite u knjižari, mogli ste da nabavite kod starijih učenika – prepodavaca u velikom holu srednje medicinske škole u Kraljevu. Tamo se nalazila svojevrsna berza knjiga. Kao i sve moje drugarice, i ja sam bila u potrazi za udžbenicima i skriptama. Toga dana, jedan od prodavaca neočekivano mi se obratio: – Da ne trežiš možda ovu knjigu? – pokazao mi je baš onu koju sam htela da nabavim. – Da, baš mi je ona potrebna, – rekla sam iznenađeno. – Pa, evo ti, uzmi je, – pružio mi je raskupusanu. – A zar tebi više ne treba? – Ona mi više nije potrebna. Prodajem je. Meni su sada potrebne knjige za četvrtu godinu, -osmeh mu nije silazio sa lica.
Posmatrala sam ga. Oduvek su me privlačili tamnoputi, mačo-muškarci, pogotovo ako su visoki i nabildovani. Plavi mladići delovali su mi hladno i bezlično. Međutim, ovo je bio prvi plavušan koji je probudio moje interesovanje. U njegovim roplim očima bilo je nečeg tako toplog i iskrenog. – Dakle, uzimaš li ili ne?- pogledao me je upitno. – Pa… – Umesto da mi platiš za knjigu, možeš da me odvedeš na kolače u poslastičarnicu, -usne su mu se ponovo razvukle u osmeh od uva do uva. – Važi, -odgovorila sam pre nego što mi je crvenilo udarilo u obraze. I tako je počelo. Osećala sam se srećno kraj njega. Na momente mi se činilo kao da je čitav svet samo naš. I zimi, kada smo se kao deca grudvali i valjali u snegu, i leti, dok smo lutali po okolnim brežuljcima, a Mirko sve vreme brao poljsko cveće i uplitao ga u moju kosu. U jesen, pak, dosadna, sitna kišica bila je obilatno začinjena našim neumornim poljupcima ispod kišobrana.
Sledeće godine on je otišao na višu školu, a ja sam još uvek previjala „bolesnike“ u staroj zgradi srednje medicinse škole. Bez obzira na to, uvek je bio pažljiv prema meni i znao je da me iznenadi sitnim poklonom, a za važnije datume dobijala sam dragocenosti. Tako sam za osamnaesti rođendan dobila zlatni lančić, za dan žena – zlatne minđuše, a za našu prvu godišnjicu zabavljanja – zlatni prstenčić. Znala sam, onako, u šali, da mu kažem: – Molim te, Mirko, nemoj mi više kupovati zlato. Počinjem pomalo da ličim na novogodišnju jelku. A on bi na to odgovorio: – Da mogu, skinuo bih ti zvezde sa neba. Znala sam da mu je to poteklo iz dubine duše i da je njegova ljubav velika i iskrena. Bilo je lepo znati da se na nekog možeš osloniti, uvek kad ti zatreba. Mirko mi je bio sve, i drug, i najbolja prijateljica, i roditelj. Znao je sve moje tajne, kao da su njegove, a što se tiče telesne ljubavi, bio je nesebičan ljubavnik. Moje uživanje smatrao je svojim najvećim uspehom. Moji roditelji su ga voleli, a njegovi su me obožavali. Kad sam završila srednju školu, odmah su me primili kao medicinsku sestru u bolinici. Naši roditelji i svi naši prijatelji smatrali su da je pitanje dana kada će početi da se pripremaju ze veliko slavlje. Čim se Mirko zaposlio, neosetno smo ušli u sasvim novu kolotečinu naše veze. Od svega najviše smo voleli da vreme provodimo na dugim putovanjima udvoje. Smatrali smo da za brak i decu još uvek imamo dosta vremena. Kasnije, kad god sam se u mislima vraćala na ovo razdoblje života, sve sam bila sigurnija da nam se nije dalo. Jednostavno, nismo bili suđeni jedno za drugo. Jednog dana, nakon dogovora sa njim, otišla sam u Kraljevo da odaberem agenciju koja će nas odvesti na prijatno putovanje u zemlju drevnih faraona. Sve programe sgencija iz Banje izgustirali smo, pa smo se odlučili da malo probamo nove destinacije. Pogled mi je privukla novootvorena privatna turistička agencija, koja je nudila povoljne uslove putovanja i plaćanja. Kad tamo, unutra – ugledala sam svoju „opsesiju“. Ispred mene stajao je tamnoput, visok muškarac, po svoj prilici stariji od mene pet-šest godina. Licem su dominirale oštre, muževne crte, koje su, u kombinaciji sa dužom kosom, upotpunjavale sliku pravog Apolona. Bio je dovoljan samo jedan jedini pogled lepog neznanca, pa da zaboravim na Mirka i na sve ono o čemu smo maštali. Smetena, nisam imala snage ni reč da prozborim. Prospekte sam ovlaš pogledala, ljubazno se zahvalila i, kao u transu izašla iz agencije. Vlasnik agencije postao je predmet mojih snova, neko o kome sam maštala dok sam vodila ljubav sa Mirkom. Počela sam samu sebe da mučim. Nisam mogla da znam da li je taj muškarac išta osetio, ali bila sam svesna i sigurna da se, konačno, i meni desila ona fatalna zaljubljenost na prvi pogled, za koju sam znala samo iz priča. Rekla sam Mirku šta mi se dešavalo, jer nisam želela da mi bude rezervni momak. On to nije zaslužio. Otkrila sam mu razlog zbog koga me više ne može nasmejati. Saznanje da ga nisam prevarila, ali da su moje misli odlazile drugom dok me je držao zagrljenu, slomilo ga je. Ništa nije rekao. Nije dramio. Samo me je pogledom pitao: Zar sam to zaslužio? A onda je ustao i bez reči, suznih očiju, zatvorio vrata za sobom. Majci i ocu sam prećutala pravi razlog rastanka. – Sram te bilo, Marina!-vikao je moj otac na sav glas. -Kako da pogledam njegove roditelje u oči. Zar sam to zaslužio da mi prirediš? Banjom je kružio glas: Mirko i Marina su raskinuli! Pretpostavljala sam da on pati. Verovatno je bio spreman da mi oprosti. Ali, isto sam tako znala da bi nastavak naše veze imao otužan ukus podgrejane večere. Nisam više mogla da se odupirem osećanjima koja su me razdirala i zato sam požurila Stanku u zagrljaj. Bila sam uverena da je reš pečen. I slepac iz aviona zapazio bi njegove pižudne poglede. Na pitanja s kim putujem u Egipat, proračunato sam odgovorila: – Sama, ali daleko bih bila srećnija da putujem sa tobom. Moj veliki poziv odmah je protumačio u stilu velikog zavodnika, osmehnuo se i rekao: – Zahvaljujem, ja sam Stanko. Tek kasnije uvidela sam da me je već u samom startu pogrešno procenio. Očegledno sam za njega bila jedna od onih lakih, a ne obična, nesrećna devojka. Kao što se moglo i pretpostaviti, nismo otišli u Egipat. Nismo makli čak ni iz Kraljeva. Noć smo proveli u drugorazrednoj hotelskoj sobi. Stanko je u krevetu bio grub i divljačan. Naviknuta na Mirkovu nežnost, počela sam da ih poredim, i to uvek na štetu mog bivšeg mladića. Bez obzira što mi je prijala Stankova grubost, senke prošlosti pratile su me u korak. Bila sam luda za Stankom. Imao je tridesetak godina i nalazio se pred razvodom. On i njegova žena bili su dva različita sveta. Odmah sam sebe videla kao njegovu buduću suprugu. Eto, koliko sam bila nerealna i neozbiljna. Za razliku od Mirka, Stanko je kasnio na sastanke. Dešavalo se da uopšte ne dođe. Nikako nije mogao da upamti datum „našeg malog jubileja“, a zapazila sam da ni u krevetu nije mnogo mario za moje prohteve. Jednom prilikom, kada sam mu, zbog toga, prigovorila, jednostavno je rekao: – Izvini, – pogledao me je onim svojim osvajačkim očima i ja sam mu odmah oprostila. Ređali su se, tako, meseci i poneka godina. Često smo se svađali. Posle pomirenja još više sam ga volela. On je ostajao uvek isti, a ja sam, nakon trogodišnje veze, bila svesna da me on ne voli i da našu vezu ne smatra ozbiljnom. Više nije spominjao razvod, a ja sam, plašeći se da ga ne izgubim, prestala da ga na to podsećam. Bila sam devojka na dugme, uvek spremna da, na poziv, poletim u njegov zagrljaj i da mu ispunim i najuđe želje. Tako je bilo i ovog puta. – Srculence, čekam te u šest u našoj sobi. Sva ushićena, navukla sam prvo što sam dohvatila pod ruku i izletela iz kuće. Umesto da sam pozvala taksi, kad sam stigla u Kraljevo, ja sam, sva srećna i smušena, put od autobuske stanice do hotela pretrčala kao bez duše. Stanko je sedeo na krevetu i posmatrao me ozbiljnim pogledom. – Opet kasniš, Marina. – Pa, koliko je sati? – Šest i deset. -Šta mari, -nasmešila sam se. – Čitava noć je pred nama. Stanko je ustao i kao gladna zver oborio me je na krevet. Pocepao mi je gaćice, uhvatio za ramena i silovito uzeo. Za par minuta doživeo je vrhunac i otišao u kupatilo. Ovakav način vođenja ljubavi za mene nije bio nov ni stran. Nebrojano puta smo naše sastanke započinjali upravo na ovaj način. Za vreme dok se on tuširao, polako sam se svlačila, kako bih bila spremna da nastavimo našu strast. Međutim, čim je izašao iz kupatila, osorno je rekao: – Draga moja, izvini, ali moram da idem. -Kako? Pa tek sam došla! -Dole, u restoranu čeka me poslovni prijatelj. Moram ići jer je veliki posao u pitanju. Gledala sam ga ne verujući svojim ušima. -Zar pre sat vremena, kad si me zvao, nisi znao za poslovni sastanak?-Nisam. -A za šta služi mobilni telefon? Mogao si da mi javiš da ne dolazim. Pa, zar nisi srećna što sam ja zadovoljan? -A šta je sa mojim osećanjima i zadovoljstvom? -Pvu put sam spomenula i svoje zadovoljstvo, koje je do tada čučalo potisnuto. -Nećemo se svađati. Sačekaj me, pa ćemo o tome raspraviti. -Koliko da čekam? -Sat, sat i po, ne znam. -Slušaj, Stanko, ovo zaista više nema smisla, -ustala sam i počela da se oblačim Za to vreme ruke su mi drhtale kao da sam narkomanka. – Ne ljuti se, -pokušao je da me poljubi ali sam ga odgurnula. -Kao što si se naljutila, tako ćeš se i odljutiti, -nastavio je bezdušno. -Ja moram sada da idem. Kad zaključaš vrata od sobe, ostavi ključ na recepciji. -Stanko, sačekaj!-viknula sam ljutito, dok su mi se oči punile suzama. -Ako sada odeš, ja više nikada neću doći u ovu sobu. -Ne moraš, -rekao je srdito, i za sobom zatvorio vrata. Gledala sam svoj lik u ogledalu ne verujući šta me je snašlo.- Marina, pa ti si prava pravcata kurva. Bez obzira što si iskreno volela, našla si barabu, koja te je baš tako ocenila, -govorila sam samoj sebi. Nisam verovala da je potrebno tako malo da ljubav pređe u mržnju. Ideja koja mi je u tom trenutku pala na pamet bila je pravi melem za moju ranjenu dušu. Rešila sam da mu se ocvetim. Ako me već smatra za drolju, onda ću se tako i poneti i naplatiću mu uslugu. Kad sam sišla u restoran, vreme kao da je stalo. Nisam obraćala pažnju na ljude oko sebe. Jedino što mi je bilo na umu, bila je neopisiva želja da mu se osvetim za sva poniženja. Poslovnog prijatelja nisam ni videla. Sedeo je u društvu sa dve žene i jednim muškarcem. Pre nego što sam stigla do njegovog stola, primetio me je i ustao. -Da vas upoznam, -rekao je ledeno. – Ovo je Marina, moja poslovna partnerka, a ovo su moji kumovi, Vera i Pavle, i moja supruga Ljilja. Žena koja je sedela pored njega bila je elegantna i simpatična. Nije mogla da se nosi sa mojim godinama i lepotom, ali je zato sreća sijala na njenom licu. Baš tog trenutka mi je palo na pamet da žena pred razvodom sigurno ne zrači tolikim zadovoljstvom. Mrzela sam sreću u njenim očima. -Baš lepo. Nego, Stanko, isplati mi onaj dug,-rekla sam nemilosrdno i bezobzirno. -Koji dug?-iznenadio se. -Pa, za onu „uslugu“ od malopre. -Ne znam o čemu pričaš. -Stanko, hajde, ne pravi se nevinašce. Veoma dobro znaš da ni jedna prostitutka ne radi za lepe oči, već za novac. Znam da su ti džepovi puni para. -U čemu je problem?-umešala se njegova žena. -Gospođo, vi se ne mešajte. Ako vam nešto nije jasno, vi to raspravite nasamo sa svojim mužem. A na recepciji možete proveriti pod čijim je imenom soba i ovaj ključ,-tresnula sam ključem o ploču stola. Za stolom je zavladala neugodna tišina, a žena se trgnula kao da ju je neko polio vrelom vodom. Stanko je iz džepa izvadio nekoliko krupnih novčanica i pružio mi ih. U očima njegove žene više nije sijala sreća. Nisam zažalila što sam to učinila. U duši, osećala sam ogromno olakšanje. Nesvesno, polako, koračala sam parkom prema mostu na Moravi. Kada sam stigla na sredinu mosta, izvadila sam one proklete novčanice i počela da ih cepkam na komadiće. Sa gađenjem sam ih bacala u reku. Gledala sam kako plove, nošene rečnom strujom i polako nestaju u brzacima. Bila sam sigurna da će se negde raspasti i da ih više neće biti, kao što više nećemo biti zajedno Stanko i ja.
Autor
Branko Nikolić
