Baš ovih dana, dok sam se mučio oko teme za novu priču, iz razmišljanja me trgla zvonjava telefona. Na drugoj strani žice bio je bibliotekar iz Vrnjačke Banje. Tako mi se predstavio, navodeći tazlog javljanja: – Čitam priče koje objavljuju pojedini časopisi, u kojima opisuje životne sudbine ljudi, i veoma su mu se svidele. Voleo bih kada biste došli u Banju da vas upoznam i da vam u kratkim crtama ispričam događaj koji je uzdrmao ovu našu učmalu banjsku svakodnevnicu. Verujem da ćete od toga da napravite dobru ljubavnu priču. Sedmo čulo mi je govorilo da sam na tragu podataka od kojih može da ispadne grom – priča. Ubrzo sam se obreo u Vrnjačkoj Banji i upoznao bibliotekara. Bio sam u pravu kada sam očekivao prvorazredan materijal. Tako su nastali „Bezimeni ljubavnici“.
ON: Leto gospodnje sedamdesetšeste svojom vrelinom prosto naleglo na ljude i prirodu. Rodio sam se pre više od dvadesetak godina, ovde u Banji. Godine detinjstva i momačkog života protutnjale su preko mene, dok sam neumorno istraživao životne staze i bogaze. Kako se avgust žestio, moja nervoza neumitno se približavala kulminaciji. U novembru me je očekivalo polaganje završnog ispita na Višoj mašinskoj školi u Kraljevu i zato mi je bio potreban novac, a kako i odakle da ga stvorim? Od roditelja da tražim – nisam ni pomišljao, jer ni za sebe nisu dovoljno imali. Ta opterećujuća enigma nudila je samo jedno rešenje: zaraditi potreban novac mogao sam jedino kroz neki honorarni posao koji ne traje dugo. Posle odbijanja više pragova i još većeg broja „žalim“, uspeo sam da se prijavim za sezonski posao na poljoprivrednom gazdinstvu kod Kraljeva. Evo, već nedelju dana okopavam i zagrćem kukuruz, dok nebo i zemlja prosto gore od letnje jare. Kupam se u vlastitom znoju koji mi štipa oči, lice, telo. Pa zar postoje neki drugi, jači razlozi, zbog kojih ne bi trebalo mrzeti avgust i ovaj prokleti kukuruz. Oko petnaest časova završavam posao i zajedno sa drugima guram se i ulazim u zagušljiv kamion. Tražim je pogledom i smeštam se pored nje. Pre par dana zapala mi je za oko i od tada nikako ne mogu da zatvorim to oko. Tihim glasom zamolio sam je da podigne malo kraj cerade na kamionu kako bi mogao da uđe svež vazduh. Nehotice, dotakla je grudima moje rame. Kao struja, telom mi je prošla slatka jeza. Bila je malo starija, ali mi to ništa nije značilo, naročito kada bih potonuo u duboko crnilo krupnih zamišljenih očiju, što su me netremice gledale. Razvukao sam usta u nekakav neodređeni kez i video da se i ona meni smeši. Moja krvna grupa, zadovoljno sam pomislio, baš kao i pre nedelju dana, kada sam je prvi put primetio. -Blago vetru, on može svakog da dodirne bez ustručavanja, -pokušavao sam da izigravam filozofa. Ali, i bez toga ona je savršeno dobro razumela poruku, jer su joj se usta ponovo raširila u smešak. Počeo sam da radim kao manijak, iako sam bio nevičan zgrtanju i okopavanju. Želeo sam stalno da budem pored nje i trudio sam se, koliko god je to bilo moguće, da istovremeno završavamo redove. Kada smo se vraćali kući, u kamionu, uvek sam bio pored nje. Rame uz rame, noga uz nogu govorili su više od reči. Jednom sam primetio da je nema pored mene. Sav uspaničen, okrenuo sam se. Bila je pozadi, zaostala sa poslom. Stajala je oslonjena o motiku i smešila mi se. Uzela je grumenčić zemlje i pokušala da me pogodi. Uhvatio sam je za ruku i privukao bliže sebi. Oči su joj kao iz pesme „dva fildžana“ bili, a usne spremne za poljubac. Otrgnula se, oko nas su radili i drugi radnici. Videlo se da mi ruke drhtave od umora gube strpljenje. Stisnuo sam srce i nabrzaka se dogovorio za sastanak. I to baš u poslednji čas, jer se brigadir trčećim korakom približavao. Te nedelje, kada sam se sastao sa njom, beše kišno popodne. Vetar na brdu iznad Borjaka orgijao je u krošnjama četinara. Ispod kišobrana tesno se pripila uz mene. Nismo obraćali pažnju, niti smo primećivali retke prolaznike koji su vukli svoje brige. Onako mirna, nekako svečana, izgledala mi je poput neveste. Pa ipak, želja burna i vrela, ona prava krevetska, strujala mi je telom i tekla dlanovima. Tada mi je rekla da se već jednom opekla i zaklinjala me je da je nikada ne ostavim. Pričao sam joj da obožavam Šer i neke glumice iz stare garde, a ona meni da voli letnja jutra i malu decu. Njeno oko me je sputalo i nije mi više padalo na pamet da se šepurim po korzou ili da izigravam Travoltu po igrankama i žurevima. Buljuci pijanih sumraka, raspevani svici po banjskom parku, nedra iskusnih ocvalih žena i udovica, sve mi je otišli s milim bogom. Društvo se čudilo što me nema da zajedno praznimo vinske čaše. Za to vreme mi smo, ona i ja, začarani posmatrali žuti odsjaj svetla na fasadama zgrada duž banjskog korza i u vazduhu mirisali „zlato“ dolazeće jeseni. Bio sam prezaposlen njome celog tog bogovetnog leta i jeseni. Majka mi je govorila da je ostavim, da je njena majka u mladosti pogrešila i da je rodila kopile. Iver ne pada dalje od klade, stalno je ponavljala. I otac je pokušavao da me odvrati, a kada su videli da ubeđivanje ne pomaže, digli su ruke od mene. Baš onoga dana, kada se po okolnim brdima i banjskom parku zabeleo prvi sneg, položio sam završni ispit. Presrećan, lovio sam po parku pahulje u letu i stalno ponavljao: -Hoću ćerku, k’o lutku krhku! A ona je meni, kroz vrelu belinu snega, kao odjek odgovarala: -Sina…
ONA
Tek što sam se zadevojčila, srce i dušu poklonila sam muškarcu koji me je okrutno gurnuo u život, otevši mi najlepše godine života. Morala sam da abortiram, iako sam silno želela to dete. Razočarana, verovala sam tada da život postoji samo za te ljude i njihove sebične ciljeve. Kada sam upoznala njega, odavno sam prestala biti devojka, zakoračila sam na prag treće decenije. Njegovi prodorni pogledi na vrelom avgustovskom suncu, dok smo okopavali kukuruz, dobili su ono značenje koje još nisam iskusila, ali sam ga odavno priželjkivala. Pronašla sam izgubljenu zemlju snova o kojoj sam sanjala otvorenih očiju. Zavolela sam ga neobuzdanošću devojčice i odanošću zrele žene. Smejala sam se razdragano, dok je brao šumske cvetove i kačio ih u moju dugu vranu kosu. U suton, kada bi poslednji zraci sunca neodlučno zatirali nad tamnim rubom brda, uronili bi smo u zeleni šumski čaršav natopljen mirisom taznolikog poljskog cveća. I dok su nam se usne, vrele kao letnji pesak, stapale, naša tela kupile su svaku kap rose. Sa neskrivenom slašću, znojava, ispijala sam očaravajuću modrinu njegovih očiju. Posebno sam obožavala, dok sedim na njemu, osećajući ga krupno duboko u sebi, da vrtim dugo kukovima, sve dok ne bismo bukvalno eksplodirali. U najslađim večernjim izgnanstvima po okolnim banjskim proplancima bili smo sami, prepušteni jednom drugom. A kda sam na zimu, u parku, loveći u vazduhu prve snežne pahulje, proslavljala njegovu diplomu, već uveliko sam znala da dete koje sam nosila začeto baš u jednom od tih letnjih ljubavnih predvečerja. I pored protivljenja njegovih i bolesne indiferentnosti moje majke, znala sam da je to dete bilo plod ljubavi i naše zajedničke želje. Znala sam da sreća večno ne traje. Snovi su se raspukli i teška srca sam prihvatila njegovu odluku da ode u Rusiju na šest meseci. Pare su nam bile neophodne za domaćinstvo koje smo nameravali da oformimo, a i dete, koje je bilo na putu, nagoveštavalo je svoje potrebe. I tako, dok su se kišne kapi takmičile sa suzama, stajala sam na oronuloj banjskoj železničkoj stanici i gledala za vozom koji ga je odnosio daleko. Gledala sam sve dok mi suze nisu zamaglile pogled. Tek tada, nakon njegovog odlaska, mogla sam u pravom svetlu da vidim koliko su ljudi zavideli našoj sreći. Njegovi su gnevno dizali ruke za mnom, govorili da sam nečista od greha, a moja majka okretala je glavu i nezainteresovana sve više me gurala u ponor bez dna. Ipak, pisma što su stizala iz Rusije davala su mi snagu i pomagala da istrajem. On će doći… znam, često sam govorila samoj sebi, on mora videti svoju ćerku! Iznenada, pisma su prestala da mi stižu. Pošto ni posle dva meseca nisam dobila nikakve vesti od njega, otišla sam u Kraljevo, u firmu koja je organizovala odlazak radnika u Rusiju. Tamo sam saznala da je, zbog prirode posla, morao da ode u Sibir, u oblast gde vladaju velike hladnoće i da se jedne noći na dužnosti smrzao. Bila sam kao u nekom bunilu. Nisam mogla da poverujem da se sve to meni dešava. Dok su mi nepoznati ljudi izražavali saučešće, plamen u mojim očima se ugasio. Osim bola, u njima više ničeg nije bilo. Kada sam se vratila u Banju, ljudi su se surovo smejali za mnom i počeli da govore da sam luda. Nisam obraćala pažnju na to. Često sam odlazila na okolne brdske kosine zastrte cveća i tiho plakala jecajima deteta u svojoj utrobi… Jedne zore, ljudi su je pronašli u polegloj travi, zauvek zaspalu, sa uvelim cvetovima bulki. U jednoj ruci držala je čvrsto stisnuto njegovo poslednje pismo, a u drugoj najmanji broj dečjih kožnih cipelica. Lekar je konstatovao da joj je srce prepuklo od prevelike tuge.
Priču sam napisao, gotovo u dahu, za jednu noć. Stari bibliotekar, kada je pročitao, ćutke mi je stegao ruku, a zatim smo otišli na omanje banjsko groblje. Zastali smo kod jednog zapuštenog, takoreći neobeleženog groba, kod koga je sasvim istrulela krstača lećala oborena na zemlju. -Kada je njegovo telo u metalnom sanduku stiglo iz Rusije,- progovorio je muklim glasom-na insistiranje banjske javnosti , sahranjeni su u zajednički grob, jedno pored drugog, da se više ne razdvajaju. Položili smo na grob veliki buket belog i žutog cveća sa mnoštvom tek propupelih bulki, koje nam je tako velikodušno cvećarka obezbedila, a koje su bezimeni ljubavnici toliko voleli, berući ih za života, po okolnim brežuljcima.
Autor
Branko Nikolić
