Zadocnela jesen i povremeni rani mrazevi zadržali su zeleno-žuto lišće breza i hrastova. Kada je došlo vreme, otrgnulo bi se lišće sa grane i krenulo u život. Obesni vetar kao da je samo to čekao. Počeo je to lišće da razbacuje po okolnim ulicama i stazama banjskog parka. Omamljen suncem rane jeseni, sedeo sam na platou ispred „Švajcarije“ i pokušavao da se priviknem na banjski vazduh i prirodu koji su me okruživali. Sinoć sam ovamo stigao i narednih dvadesetak dana nameravam da potrošim, pokušavajući da zaboravim na zavist i zlobu velegrada iz koga sam došao. Znao sam da će to dosta teško ići, ali vredi truda radi odmora i uživanja. -Branko! Da li si to ti, stari druže?- trgao me je neki glas iz razmišljanja. Podigao sam pogled. Ispred mene je stajao je Veljko, moj drugar iz vojske. Nas dvojica bili smo nerazdvojni u čačanskoj kasarni. Delili smo pakete što su nam pristizali od kuća. Zagrlili smo se i onako bratski poljubili. Pozvao sam ga da sedne za sto i da popijemo po pićence u čast ponovnog susreta. Prihvatio je poziv i, pre nego što će da sedne, naslonio je na susednu stolicu metlu uličnog čistača. Na moj upitni pogled samo se gorko nasmejao i odmahnuo rukom. Sačekao sam da kelnerica posluži piće, a onda sam ga zapitao u čemu je stvar. Iz vojske sam znao da je završio zanat za kvalifikovanog metalostrugara i kako to da sada čisti ulice u Banji. Pošto je popio rakiju u jednom gutljaju, objasnio mi je da mu, posle nekoliko dana provedenih na poslu metalostrugara, poslodavci obično daju otkaz zbog pića. Ima gadan običaj da popije nekoliko čašica, dok radi, kako bi mu ruka bila sigurnija. To je obično smetalo njegovim gazdama, pa su ga obavezno otpuštali. Inače, otkrio mi je tajnu, kada je usled pića u top-formi, boljeg metalostrugara od njega u Banji nije bilo. Svi su znali za tu njegovu manu, zbog koje je dobio nadimak Sunđer. -Znaš, od nečega se mora živeti… zbog toga i obavljam posao uličnog čistača. I dalje sam ga posmatrao bez reči. Nikako mi se nije uklapala slika izvanrednog momka iz vojske i ovog ovde propalog čoveka. Naručio sam za njega još jedno piće. Nije odbio. -A nekada sam i ja bio srećno oženjen čovek, otac slatke devojčice, -uzdahnuo je i rezignirano odmahnuo rukom. Čim je kelnerica dinela drugo piće, otpio je dobar gutljaj i zapalio cigaretu. -Još uvek se sećam mirisa tek procvalih lipa, koji mi je prve bračne noći golicao nozdrve,-bez ikakvog uvoda, počeo je da mi priča svoju životnu priču. Znao je da je to jedino što sam u ovom trenutku očekivao od njega. -Tada sam bio uveren da sva sreća ovog sveta pripada samo meni i mojoj Slađani. Bila je crnka sa mačkastim očima, koje su se prelive iz svetloplave u svetlozelenu boju, i usnama uvek željnim poljubaca. Živeli smo u jednom ovećem gradu nedaleko od Vrnjačka Banje, ti znaš da sam ja otud rodom. Važio sam za majstora, nedaleko poznatog po stručno obavljenom poslu. Kada sam postao otac ženskog deteta, mojoj sreći nije bilo kraja. Trudio sam se da slobodno vreme posvetim detetu i porodici. Sa pravom mogu da kažem da su prvih deset godina našeg braka bili savršeni. U dvorišnom stanu do našeg živeo je bračni par, naši vrnjaci, sa kojima smo se družili i uvek delili, nedeljne kolače, bez obzira ko ih je zamesio. Često smo znali, za vikend, da dočekamo nedeljno jutro, igrajući celu noć remi, i to uvek u parovima, ja i njegova žena Stanka, a Marko i moja Slađana. Živeli smo tako, ušuškani ritmom idilom, sve dok jednog ponedeljka nismo saznali da su Stanka i njihova ćerkica, vršnjakinja naše male Tanje, poginule u saobraćajnoj nesreći, vraćajući se iz obližnjrg sela, gde su bile u poseti Stankinim roditeljima. Marko je njihovu pogibiju teško podneo. Iako smo se kao komšije trudili da mu patnje olakšamo, trebalo mu je vremena da se kako-tako povrati u pređašnje tokove života. Moja žena je čak pruzela na sebe da mu kuva, pere i pegla, dok se nekako ne snađe, baš kao što bi i njegova Stanka to uradila da sam ja bio u pitanju. On je bio naš prijatelj, a prijatelji se u nevlji poznaju. Od tada je prošlo godinu dana, kada sam neočekivano postao svestan da izmežu njih postoji nešto. Bar sam je tako mislio. Sve u svemu, u meni se rodio crv sumnje. Kako je vreme odmicalo, rasla je u meni ljubomora. Počeo sam i da umišljam neke, često neproverene stvari. Poslovica „Gde ima dima, ima i vatre“, nije mi davala mira. Znao sam da se od tih misli iznenađeno trgnem, ne shvatajući u prvi mah ni gde se nalazim. Više nisam bio siguran kada sam ženu ostavljao samu. Počela je da mi se gadi. Svako njeno dobro delu u znak sećanja na pokojnu komšinicu bilo mi je mučno. Jednom se vratih ranije sa posla. Zatekao sam ih u dnevnoj sobi kako igraju domine. -Otkud ti?-iznenađeno me je upitala, i ne čekajući moj odgovor, nastavila je da se sa njim došaptava. Osećao sam se suvišnim u svojoj rođenoj kući. Poznavajući sebe, jedini izlaz je bio da odem u šetnju. Da to nisam uradio, bukvalno bih eksplodirao od besa, tu, pred njima. Bezbroj puta pokušavao sam da njađem neki ubedljiv dokaz koji bi potvrdio moju sumnju. Više ništa nije bilo kao ranije. Prestali smo čak i da razgovaramo, a noćenja su nam se svodila na odvojeno spavanje, svako u svom krevetu. Slađana je pokušavala da popriča sa mnom, ali nisam želeo da je slišam. -Veljko, šta se dešava sa tobom?-pitala me je nekoliko puta i uvek ostajala bez odgovora. Situacija je postala nepodnošljiva. Trajalo je to tako sve dok se jedne večeri nisam probudio i ustanovio da sam u sobi. Nisam mogao da poverujem da ima hrabrosti, i kada sam kod kuće, da odlazi drugom u zagrljaj. Ogroman bol koji se godinu dana gomilao u meni, zapretio je infraktom. Pred očima mi je lebdela slika njihovih golih, znojavih, isprepletanih tela, kako se grče i uvijaju. Ni sam ne znam kako, ustao sam, iz ormara uzeo pištolj, čiju sam dozvolu uspeo pre par godina da dobijem. Brzo sam prešao preko dvorišta i ušao u Markov stan. Zastao sam na trenutak pred spavacom sobom, sve dok nisam čuo glasne ženske uzdahe. Smračilo mi se pred očima. Ušao sam i, kada su mi se oči privikle na mrak, prvo što sam ugledao bila je duga crna ženska kosa, rasuta po belom jastuku. To je odagnalo i poslednji tračak sumnje. Nekontrolisano, povukao sam obarač i pucao u žensku figuru ispod pokrivača. Strašan vrisak prolomio se iz njenog grla. Nisam pazio da li ću pri tome i Marka da pogodim. Ošamućen, ispustio sam pištolj na pod. Šta sam uradio? Pokušavao sam da odagnam maglu pred očima i to nepovezano buncanje i da obrišem graške znoja sa lica. Međutim, nikako nisam uspevao u tome. Brzo sam napipao prekidač i upalio svetlo u sobi. Na belom jastuku crnela se duga ženska kosa, ali ne Slađanina. Bio sam smrtno preplašen. Činilo mi se da sanjam neki san koji nikako da se završi. Marko je samo stajao go, potpuno nem i bled u licu. Nešto malo kasnije, kada sam se vratio u svoj stan i pre nego što ću da pozovem policiju, pronašao sam Slađanu kako drema u kadi, prepunoj penušave vode. Ispio je ostatak rakije i rekao mi:- Branko, ti si prvi i jedini kome sam ispričao ovu svoju tajnu onako kako se desila. Nikom je dosad nisam pričao, niti ću je pričati, – zastao je i oblizao suve usne.-Ako mi platiš još jednu turu, reći ću ti kako se sve ovo završilo, -glasno se iscerio, gledajući me onim svojim šeretskim pogledom i očima sjajnim od žudnje za alkoholom. Bilo mi ga je žao. Pozvao sam kelnericu i za njega poručio duplu rakiju. Zadovoljno se nasmejao kada je kelnerica donela piće, pa, pošto je dobro potegao iz čaše, nastavio je: -Silio sam sebe da se priviknem na monotono gledanje jednih te istih zidova i ljudi u zatvoru. Slađana mi je retko dolazila u posetu, a dete uopšte nisam video. Negde na polovini izdržane kazne, skrivajući pogled rekla mi je: -Veljko, želim da se ponovo udam. Potrebna mi je tvoja saglasnost za razvod. Podišli su me trnci. -Da li ga poznajem? – pokušavao sam da prikrijem drhtav glas. -Da… Udajem se za Marka, -pogledala me je pravo u oči. U prvi mah nisam mogao da poverujem. A onda sam osetio ogromno olakšanje. Osetio sam spasonosni trijumf. Jedino mi je bilo žao ženske osobe koja je nepotrebno izgubila život. Bio sam spreman da zaboravim sve one lepe trenutke provedene sa Slađanom, samo kada bih bio siguran da moja bolesna mašta nije izmislila svu tu bezrazložnu sumnju. Želeo sam da, napokon, smirim svoju savest zbog smrti nedužne žene. -Znači, ipak je bilo nečeg između vas? Nagnula se preko stola. -Sem iskrenog prijateljstva, između nas dvoje nikada ništa nije bilo. Svojom lkubomorom i svojim nepromišljenim postupkom gurnuo si me u njegov zagrljaj. Za sve ove godine tvog odsustva on me je iskreno tešio, a našoj ćerki bio drugi otac, pošto pravi, zbog svoje nepromišljenosti, to nije mogao da bude… Veljko, svoj put si izabrao… a od sada ja svoj nastavljam bez tebe – Zbogom! -rekla je i otišla zauvek iz zatvorske prostorije i mog života. Sutradan, kada sam krenuo prema „Švajcariji“ da popijem svoju duplu kafu bez šećera, krpe izmaglice zaogrtale su drveće u parku. Zahladilo je. Počelo je da kaplje sa neba. To nije bila kiša, to je bila magla, koja se iz neba cedila na prirodu i ljude. Priroda je plakala, a ja sam jedini znao zbog čega. Zima samo što nije iskezila svoje zube.
Autor
Branko Nikolić
