Po uobičajenom jutarnjem ceremonijaliu, mrvicama hleba hranio sam jednog odvažnog vrapca, koji se, pre ti-četiri meseca, pretplatio kod mene na doručak. Gledajući ga, onako kočopernog, prisetio sam se njegovim pra-pra rođaka koji su avgustovskog tihog jutra, pre četrdeset i više godina, tužno i nestrpljivo skakutali po crvotočnoj, dotrajaloj prozorskoj dasci, očekujući obrok mrvica koji su redovno dobijali, a koji je ovog puta izostao.
Davne šezdesete stanovao sam sa majkom u Vrnjačkoj Banji, nedaleko od pijace, u jednoiposobnom, nekomfornom stanu stanu, u dvorušnoj prizemljuši. Znate one ogromne avlije, sa mnoštvo naknadno dograđenih, unaokolo postavljenih stančića i, naravno, sa neobilaznom starom pumpom, sa koje se oljuštio i poslednji sloj zelene farbe i koju ste dugo morali da pumpate, da bi potekla čista voda. Bez nje, dvorište bi izgledalo kuso i pusto. Baš kod te česme, komšije i komšinice, dok su čekali da natoče vodu, obaveštavali su se o najnovijim zbivanjima vezanim za lokalne okvire, a usput i šire. Žene su tu, razmenjujući recepte, dobijale inspiraciju u vezi sa jelima koja bi, toga dana, mogle da pripreme za ručak. A da ne govorimo o nedeljnim kolačima, koji su, brat bratu, mogli bez ikakvog ustručavanja da se nađu na meniju nekog ekskluzivnog hotela sa pet zvezdica. Glave porodica koristile su susret kod česme da prokomentarišu izvanrednu igru ili gol svojih ljubimaca. Ili da ispljuju sudiju Babarogića, koji nije svirao očigledan penal. A deca? E, klinci su tu, na česmi, usput, od nekih dobrih domaćica dobijali po komad kolača, a od onih drugih, namćorastih komšija, ćurku ili, u gorem slučaju, batine. Tu su svi poznavali sve, kao da su vodili poreklo od zajedničkog pretka. Nezamislivo je bilo da se ne zna šta komšija danas ime za ručak. Ili, nedaj bože, da se propusti zvučni šamar koji je komšinica sinoć dobila od pripitog muža. U jednom takvom našem dvorištu, stanovala je Stevanija Srdić, koju smo svi jednostavno zvali gospođicom Stevkom. Otkada se doselila sa majkom, živela je povučeno, takoreći bezbojnim životom, baš kao što su joj haljine bile ispranih boja. Premda je nosila istrošenu robu, to nikako nije značilo da je gospođica Stevka bila aljkava i neuredna žena. Naprotiv! Skromnu garderobu je pedantno održavala i do besvesti prala i peglala. Kada bi obukla te svoje „krpe“, sa dodacima ze rukave i okovratnik od paučastog pikea, i na glavu stavila leptirasti ženski šeširić „a la Robin Hud“, prosto bi zasjala. U onim večito crnim cipelama na šniranje, sa niskom polupetom, koja je njenoj ionako krhkoj figuri oduzimala gracioznost, izgledala je kao da je baš tog trenutka sišla sa požutele starinske fotografije. Po spoljašnjem izgledu, sitna i neugledna, ova ženica nikome nije odlazila u posetu, niti je ko njoj dolazio. Dok joj je majka majka bila živa, iz stana bi se povremeno čule starinske melodije sa radija „Ramona“ i slične, a kada je stara umrla, i to je prestalo. Mogli ste godinama stanovati u dvorištu, a da ne primetite da pored vas živi osoba poput gospođice Stevke. Mogle ste je sresti samo ujutru, kada je odlazila na posao u obližnji hotel „Sloboda“, gde je radila kao kuvarica i posle podne, kada se vraćala sa posla. Svakome, bez razlike, bio on odrastao ili dete, otpozdravila bi ljubazno, i ništa više, nikakvu suvišnu reč, nikakav dalji razgovor. Ipak, svi smo u dvorištu znali kakve je misli zaokupljiju i more. Sce češće je gospođica Stevka razmišljala o muškarcu koji bi joj ispunio do sada samačka poslepodneva. Maštala je kako nedeljom, kasno popodne, nakon obilnog svečanog ručka, ruku pod ruku sa uglađenim, odlazi u šetnju po suncem obasjanom banjskom parku, a posle toga u poslastičarnicu, na par nezaobilaznih princes-krofni, i u bioskop, da pogledaju najnoviji ljubavni film, koji se obavezno morao završavati hepiendom. Ukoliko bi na bioskopskom programu bila drama sa nesrećnim završetkom, ili akcioni film, naizmenično filovan nasiljem i svirepim ubistvima, nastavljali bi šetnju banjskom promenadom sve do Snežnika, gde bi napravili krug i vratili se kući. Onda bu uveče… E, tu bi uvek zastajkivala i stidljivo obarala glavu, dok bi joj se obrazi žarili od neke iznenadno nadošle unutrašnje jare. Te njene najintimnije i najtajenstvenije misli nisu mogle da dokuče ni one najmaštovitije dokone komšije. U stanu do nas živeo je još jedan usamljenik, gospodin Petar. Pera Novaković za koga mi moja majka znala da kaže: „Za razliku od ostalih samaca, ovaj se ni u najgroznijim mukama ne bi prevario da stane na ludi kamen“. Tada još nisam znao šta znače te reči, pa sam mislio kako je sasvim normalno što neće da poludi. Svoju namćorastu samačku narav vešto je prikrivao lažnim manirima, dok je deci, iza leđa odraslih, obilato lupao ćuške i čvrge. Zato je naše iznenađenje bilo ogromno kad smo jednog dana, ne verujući očima, prisustvovali sceni njihovog susreta. Posle uobičajeog „ljubim ruku, gđice Srdić“, susret je neočekivano poprimio nesvakidašnji tok. Pošto mu je pružila ruku i dopustila da je galantno poljubi, zamislite, zastala je čak sa njim popričala par reči. Svi smo se nakon toga pribojavali da iz neba neočekivano ne počnu da padaju sekire i punoglavci. Bar tako su predviđali oni najstariji. Sve što se kasnije desilo i govorkalo o njima, najviše smo saznali od glavnih tračerki kakve svako takvo dvorište ima. Za njih se obično znalo da su bogomdanu obavezu informisanja komšija samoinicijativno normirali brojem ljudi koje su morali da upoznaju sa sadržajem nove vesti. Posle tog susreta i sudbonosnog „ljubim ruku“, gospođica Stevka je sve češće lik muškaraca iz svojih fantazija poistovećivala sa gospodinom Perom, a kao posledica svega toga, usledio je poziv za posetu u nedelju popodne, to jest „izvolite doći“, kako je ona to sramežljivo izgovorila, „na vruću pitu makovnjaču i domaće hladno vino“. Srećom usamljeniku, neočekivano, sekira je upala u med, a svi su zanemeli od iznenađenja i zavisti. Sparna letnja popodneva nedeljom, po okončanju svih aktivnosti oko pripremanja ručka, donekle su slična u svim ovakvim prostranim dvorištima. Vredne domaćice konačno su mogle da predahnu, pošto su „ispale s nogu“, dok je glava porodice obavezno morao da zauzme horizontalan položaj, kako bi njegova stomačna fabrika, uz neizbežno hrkanje, mogla da preradi značajnu količinu pohovane piletine, zalivenu sa jedno pet-šest flaša, kao zmijski jezik, ledenog piva. A deca? Deca tada nisu važna. Uostalom, niko i ne bi pitao šta oni tada rade. Važno je bilo da su mirna i tiha, kako bi stariji mogli da se malo odmore i prikupe snagu za nastavak njihovih nestašluka. Mir bi zavladao dvorištem, dok bi iz daljine, negde iz pravca Kraljeva, dopirala potmula grmljavina nevremena koja se polako približavalo. Jednog takvog nedeljnog popodneva, sa omanjim buketom crvenih baštenskih ruža, koje je bez pitanja ubrao u bašti moje majke, uputio se gospodin Pera kod Stevke, dignutog nosa, njušeći da li se već oseća zanosni miris vruće makovnjače, posute vanilin-šećerom. Malo kasnije, pošto joj je galantno poljubio ruku u znak pozdrava i predao ruže, uverio se da je makovnjača zaista bila prvorazredna. Belo, ohlađeno domaće vino bilo je, takođe, po ukusu sladokusca, kakvim se on, uostalom, i predstavljao. Gospođica Stevka, donekle i ohrabrena sa dve-tri čaše popijena vina, odvažila se i potanko mu izložila plan o zajedničkom životu. Tišina koja je najpre usledila, dok iskusni lisac nije uočio vešto skrivenu zamku koja bi ugrozila njegov samački život, a zatim promena boje na Perinom licu, bili su uvod u strašne reči što su pokuljale iz njegovih još uvek punih usta. Stevka ih uopšte nije bila svesna, samo je, na kraju, čula užasan tresak vrata za njim. Da je u tom trenutku imala blisku prijateljicu ili kakvu dobronamernu komšinicu, najverovatnije da se kasniji događaji ne bi tragično odigrali. Sama, sa poniženjem i bolom koji je nemilosrdno gutao i lomio njeno telo, bez snage da čeka bilo kakvo spasonosno rešenje, jer utešne reči i onako ne bi stigle ni od koga, odlučila se na najgore. U tom času, takvo rešenje joj se činilo kao jedini izlaz iz bezizlaza. Ništa više nije shvatala. Videla je samo brdašce belih tableta koje je stajalo na stolu ispred nje. Postala je slepa i gluva za sav spoljni svet, koji prema njoj beše, takođe, gluv i slep. Te večeri nebo nad Banjom se pocepalo. Žalilo je plahom kišom, kao i mi, iz dvorišta, za dobrom gospođicom Stevkom i njenom izvrsnom pitom makovnjačom.
Autor
Branko Nikolić
