Bio je ovo jedan od onih dana kada je čovek od ranog jutra nesrećan. Ništa mu ne polazi za rukom, čak ni kuvanje jutarnje kafe bez šećera, a da ne govorimo o meko kuvanim jajima ili nekom ozbiljnijem doručku. Napolju je kišilo jednolično i dosadno, kako to može samo u jesen. Nad Vrnjačkom Banjom vladalo je sivilo, a priroda je bila zaogrnuta otrcanom prljavo-žutom bojom. Povremeno bi, među kućama i polugolim krošnjama, zaorgijao vetar, lupajući kapcima i slabo zatvorenim vratima, da bi odmah potom neočekivano i urnebesno zakovitlao papirne i plastične kese. Bilo je hladno i mirisalo je na skorašnji sneg. Ni sam ne znam kako i zašto, toga dana sam se popeo na tavan roditeljske kuće, u kojoj sam živeo čitavog svog života. Dok su mi majka i žena bile žive, to je bio dom kakav se samo poželeti može. Tu sam doživeo sve one lepe i radosne trenutke, ali i one tužne, koji su se posle smrti moje majke, zatim i supruge Milice sve više rojili, a kojih se ne bih prisećao. Otkad sam ostao sasvim sam, kuća je izgledala očajno prazna. Najviše me je ubijala nepodnošljiva tišina. Povremeno, imao sam osećaj da će se vrata sobe iznenada otvoriti i da ću čuti glas svoje Mice, kako sam joj tepao. Taj osećaj me je sve ređe pohodio. Tog jutra, dakle, obreo sam se na tavanu, u polumraku i prašini. Kroz malen prozor jedva se probijala dnevna svetlost, poigravala i treperila u gustoj paučini. Dok sam koračao prema uglu u kome su stajale stare stvari, pod mojom težinom zaškripale su crvotočne daske, a paučina mi se lepila za lice i kosu. Za oko mi je, onda zapao smotuljak starih požutelih pisama, koja su bila uvezana crvenom vrpcom. Oduvao sam sa nih prah i otvorio jedno. Bilo je adresirano na mene, iz davne sedamdesetosme, godinu dana pre nego što ću da se oženim Milicom. Počeo sa da čitam: „Ovo je ne znam koje pismo po redu koje ti pišem, dragi Milane, ali sigurna sam da je poslednje. Zar posle svega što se dogodilo među nama, ne zaslužujem ni reči objašnjenja? Zar je naša ljubav bila iluzija? Ili sam ti bila samo usputna zabava? Bez obzira na sve, treba da znaš da i ja imam svoj ponos. Zbog toga sam odlučila da tvoje i moje dete odgajam sama. Znaj da je moja odluka čvrsta i nepokolebljiva. Ako nekada budeš poželeo da vidiš dete, nemoj doći, jer si se svojim postupcima i ponašanjem odrekao svog prava na njega. Zbogom! Marija“ Zadrhtao sam. Ruke su počele da mi se tresu. Marija, Marija moje mladosti. Marija, moja prva ljubav, a čini mi se da je bila i jedina. Marija, koju sam neočekivano izgubio, pošto je iz Kraljeva, bez pozdrava, iznenada otišla za Beograd, na studije. Nikada mi se više nije javila. Kontakt smo uspostavili tek kada se udala, dok sam ja odavno bio oženjen njenom sestrom Milicom. Uzbuđenje je u meni raslo, jer sam bio na pragu tajne, koju je neko godinama skrivao od mene. Sva pisma sam otvorio i, pošto sam ih pažljivo pročitao, složio sam kockice. Pa, to je uradila moja majka, kroz glavu mi je sevnulo. Kako je mogla tako nešto da mi učini? Kako je mogla da prećuti ovako važnu stvar za mene? Tek sada vidim da ona Mariju nikada nije volela.Svemogući bože, pa ja imam ćerku! Tanja je moja kći, moja krv!
Nastavoće se …
