Obožavala sam rana letnja jutra, kada su svi ukućani zbog nekih poslova bili odsutni i kad sam neometena mogla „carujem“ po kući. Dok sam pripremala kafu, krajičkom oka kroz zavese na prozoru kuhinje primetila sam nestašnog vrapca – uljeza kako je tu, na simsu zgrade, prosto navalio na lastu. Taj mali mrkokljunac sigurno se jutros muvao oko njenog gnezda, na krovu, i dosadjivao joj, trpajući se tamo gde mu nije bilo mesto. Pokušava da izigrava nekakvog ptičjeg zavodnika.
U tom trenu zazvoni telefon. Zaboravih na vrapca i lastavicu, otrčah da podignem slišalicu. Kao što sam i mogla da predpostavim, bio je to, moj verenik Vlada. Javljao se iz Moskve, da konačno dolazi kući. Još je, onako u šali, rekao da, za narednih deset godina, nema nameru da odlazi iz Vrnjačke Banje, ni do Kraljeva. Najzad, jedna lepa vest, pomislih. Pripalih cigaretu i sedoh da popijem kafu.
Vladu sam upoznala na fakultetu. Čista slučajnost i velika sreća je bila što smo oboje bili iz Vrnjačke Banje. On je bio na trećoj, a ja na drugoj godini prava. Kao i svi studenti, proživljavali smo sve one „bolesti“ koje nosi fakultetski život, počev od besparice i studentskih obroka, onako stojeći, na brzinu, pa do ljubakanja po parkovima. Zbog gazdarica nismo mogli da se sastajemo u iznajmljenim sobama. Uživali smo u mladosti i sa zadovoljstvom probali njene plodove, predosećajući da se oni samo jednom u životu probaju.
Pošto je Vlada završio fakultet zaposlio se u jednoj spoljnotrgovinskoj firmi u Kraljevu, naše ljubovanje često je bilo prekidano njegovim službenim putovanjima u inostranstvo. Srećom, i tome je došao kraj, kao i svim mučenjima oko pripremanja ispita. Pre neki dan, položila sam i onaj poslednji. Sada je pred nama bio život, u pravom smislu reči, a ne neka njegova izvitoperena varijanta. Treba ga što bolje potrošiti, da posle ne bude kajanja. Povukla sam dim i otpuhnula prema tavanici.
Kad god je Vlada bio odsutan, krišom, poput nekog lopova, pohodilo me sećanje na period kad sam se, privučena mirisom ljubavi, naivno otisnula u život. Za sve što se izdogađalo, mogla sam jedino da krivim svoje slepo devojačko verovanje u muškarce.
Sunce je slalo tople jutarnje zrake, a ja sam razmišljala kako je sve počelo…
Elem, počelo je plesom, beskrajnim tangom. Te večeri bila sam pijana, pomalo od muzike, pomalo od njegovih tužnih očiju. U danima i mesecima koji su usledili, baš zbog ljubavi što me je tako snažno ščepala, osećala sam kako mi život struji kroz žile, bila sam kao ohola carica, nedokučiva čak i samoj sebi. Valjda se tako osećaju sve devojke u osamnaestoj godini, raznišljala sam, čim upoznaju značenje usana i osete telesnu vrelinu dok se predaju željenim muškim rukama. Bila sam još nevina.
-Molim te, budi nežan! – grcala sam od želje i od straha. Omamljena emocijama, mislila sam da je ceo svet moj, neprijatno svesna da tuga u Sinišinim očima nikako ne bledi. Te novembarske večeri, dok su prve snežne pahuljice počele da promiču, na uglu moje ulice, prateći me kući, iznenada je zastao. Kao neka proročica, naslućujući neku neprijatnost, izgubila sam dah. Siniša je, izgleda samo na to čekao. Gotovo sažaljivo je promucao: -Danijela, moram ti nešto reći. Znaš, ja sam veren, imam verenicu… nisam ti ranije pričao o njoj… Ona sutra dolazi u Banju, vraća se. Oprosti mi… pokušaj da me razumeš! Ništa u tom trenutku nisam osećala, nikakav bol, nikakvu mržnju, samo sam ga iznenađeno pogledala, ne verujući u reči koje je izgovorio. On, koji je do tada otapao sve moje zime, sada, iznenada, okovao me je u led, a srce pretvorio u glečer. Okrenula sam se i otrčala, dok sam na leđima osećala pogled njegovih prevrtljivih tužnih očiju, punih sažaljenja.
Plakala sam svu noć, da bih negde pred zoru, sva slomljena i ponižena, donela odluku da okrenem novu stranicu u svom životu. Saznanje da se on tako olako i okrutno poigrao mojim devojačkim osećanjima, najviše mi je pomoglo da izdržim u danima koji su došli. Onda sam upoznala Vladu, i to saznanje je počelo da bledi. Shvatila sam da je Vlada čovek sposoban da voli i da poštuje voljenu osobu. To je bilo i presudno da ponovo počnem da verujem u ljude. Možda bi to sve boi bolan ožiljak u mojoj duši, da sudbina nije odlučila da završnu reč podari meni, odbačenoj devojci. Sinoć, posle toliko vremena, na poziv drugarica iz školske klupe otišla sam, kao nekad, na igranku u „Zvezdu“. Plesala sam i smejala se udvaranju nepoznatih mladića, još tinejdžera. Odjednom, na ulazu u salu, ugledala sam Sinišu. Kad je muzika ponovo zasvirala, prišao je i zamolio me za ples. Njegove ruke držale su me kao nekad, a pogledom je tražio moje oči, kojima sam, da ga ne bih gledala, nemarno lutala po okolnim parovima. Posle igre zapita me da li može da me isprati makar deo puta do kuće. Dozvolila sam mu, jer sam u mežuvremenu već pripremila plan.
– Danijela, pisao sam ti nekoliko puta, – prozborio je odmah, čim smo izašli iz „Zvezde“. – Znam, – odgovorila sam, igrajući se tašnom, nemarno prebačenom preko ramena.
– Ni na jedno pismo nisam dobio odgovor. – Da li trebalo da čitam laži koje si mi nažvrljao na hartiji? – Možda nisu bile laži, – neuverljivo je odgovorio.
– E, vidiš, baš zbog tog „možda“, nisam ih ni čitala.
Sećaš se, volela sam te iskrenom devojačkom ljubavlju i nisam ni znala da postoji to „možda“, a ono je postojalo.
– Danijela, da li možeš da zaboraviš i da mi oprostiš? – Prestani! – prekinula sam ga ljutito. Opet je mislio samo na sebe. Prokleti muški egoista! Videvši svu bedu njegove ličnosti, grubo i nemilosrdno sam mu rekla: – Moram da idem. Znaš, dolazi mi verenik. Vraća se iz Moskve. Ne treba da te podsećam šta to znači…
Sutradan, dok sam se spremala da odem na stanicu da dočekam Vladu, kroz kuhinjske zavese posmatrala sam okupanu prirodu kako se suši na suncu. Sinoć je nad Banjom protutnjala baš prava oluja, konstatovala sam, prisećajući se kanonade gromova i pravog potopa od kiše. Neočekivano, pogled mi je privuklo lastavičje gnezdo, koje je ležalo u travi ispod prozora. Ispod njega je virio rep mrtvog vrapca. Izlazeći u dvorište da pogledam, uzela sam na dlan uginulog dživdžana. Prepoznala sam ga. To je bio onaj isti jučerašnji mrkokljunac.
– E, moj cvrkutavi šonjo, jadni zavodniče, sudbina ti nije bila naklonjena – rekoh, spuštajući ga u obližnju kantu.
Autor
Branko Nikolić
